Loše vreme za hakere
Miloje Sekulić

Medijska kampanja koja prati prva suđenja u našoj zemlji za, još uvek nedokazana, dela kompjuterskog kriminala, izazvala je pažnju javnosti i stvorila mnoge nedoumice. U želji da prvenstveno razjasnimo pojmove, obratili smo se jednom od doajena hakerske scene Evrope, koji se “skrasio” u miru naselja nedaleko od Beograda.

Rani radovi

Gospodin, koga tako nazivamo jer spada u plemenit soj hakera, sa kojim smo razgovarali, školovanje u oblasti informatike završio je u Nemačkoj. Istraživanje mogućnosti prodora u informacione sistema preduzeća i institucija smatralo se u doba njegovog školovanja, krajem osamdesetih, kao obavezna praksa. Da se ne radi o kriminalcima govori i podatak da su se on i istomišljenici organizovali u klub, legendarni “Haos Kompjuter Klub”, čiji se zvanični sajt nalazi na adresi www.ccc.de. Jedno od pravila koje se striktno poštuje bilo je ono po kom član kluba ne sme da učestvuje u kriminalnim radnjama. Upadi u sisteme smeju se činiti isključivo u cilju sticanja znanja. Ponekad se dešavalo da ova praksa dovede do interesantnih otkrića. Jedno od spektakularnih bilo je otkriće da GSM mreža mobilne telefonije poznatog inostranog operatera nije, kako su zvaničnici tvrdili, sistem za potpuno digitalan prenos signala. Ispostavilo se da signal od mobilnog telefona do releja putuje digitalno a potom, od releja do releja, analogno.

Zločin i nagrada

Strast prema osvajanju nepoznatih teritorija i zalaženju u zabranjene oblasti nisu ga napustili ni kasnije, kada je završio školovanje. Da bi “obeležio” magistraturu, upao je u informacioni sistem jedne američke banke i tamo, uz podatke za kontakt, ostavio poruku da im je sistem zaštite loš. Želja mu je bila da dokaže koliko je dobar ali i da, na istina specifičan način, konkuriše za posao. Poziv iz banke i upit da li može nešto da se uradi po pitanju zaštite - ubrzo je usledio. Posao je bio ozbiljan, pa je okupljena ekipa bivših i aktivnih hakera i za nekoliko meseci je kreiran sistem zaštite. Ovo je jedna od mnogih priča u kojima su upravo ljudi stručni za upade postali zaštitnici kompjuterskih sistema. Velike softverske kompanije i posebno državne agencije budno prate šta se na hakerskoj sceni dešava i trude se da vrbuju najveća imena, da bi ih na taj način “pacifikovali” i iskoristili njihovo znanje. Ova igra nema kraja, jer pravi hakeri nastoje da ostanu anonimni. U tu svrhu koriste se mnoge veštine i znanja o funkcionisanju ICT mreže. U napade se ide preko udaljenih servera, koristi se lažiranje IP adresa i pogodne telefonske centrale. Stepen u kom se poklanja pažnja sopstvenoj zaštiti zavisi od sredstava kojima se objekat, koji je cilj upada, brani.

Čvrsta ruka zakona

Situacija sa kriminalom na Netu se kod nas posebno zagrejala za vreme i posle NATO bombardovanja. Neke od hakerskih grupa sa ovih podneblja, sasvim legitimno, uključile su se u elektronski front sa Rusima i Kinezima, a protiv albanskih i zapadnih propagandnih web lokacija. Međutim, većina onih korisnika koji su radili “sumnjive stvari” na Internetu samo su koristili situaciju da se domognu relativno bezvredne sitnurije, kakva se prodaje na većini web prodavnica. Senzacionalistička štampa je klince koji su pelješili onlajn prodavnice CD-ova i knjiga proglašavala za heroje pravednog otpora NATO paktu. Realno stanje stvari - da tada nije postojao zakon koji bi pokrivao kompjuterski kriminal, niti svest da se radi nešto protivzakonito - ne umanjuje činjenicu da su ti ljudi jednostavno lopovi i da su time na loš glas izneli i hakere i Internet.

Još gora posledica njihovih “aktivnosti” je što su dali šlagvort našem, još uvek nedovoljno obučenom, pravosudnom i policijskom sistemu da sve primerke internetske flore i faune strpaju u isti koš. Danas smo svedoci da su akcije hvatanja sitnih lopova i prevaranata praćene senzacionalističkim napisima, dok za prave hakere ili bar bolje poznavaoce Mreže - još uvek nema realne opasnosti. Ipak, kada se i desi da zaista “krupna zverka” domaćeg Internet podzemlja “padne”, sumnjamo da će u našem sistemu postojati mogućnost da uhvaćeni haker postane savetnik policije ili sudstva za tu temu. Banalnost i rigidnost pravnog sistema Srbije sprečavaće mogućnost da se pokaže da ljudi, koji su dovoljno fanatični da do svoje šesnaeste godine znaju Mrežu u svaki bit i bajt, nisu uvek svesni na kojoj se strani zakona nalaze, niti da im se pruži šansa da oduže svoj dug zajednici - tako što će joj služiti. Ne, bitan je naslov u novinama - kako je naša policija spremna, tužilaštvo kompetentno, a sudstvo nezavisno i stručno. Sitna slova ovde ionako niko ne čita.

Zlatno pravilo kaže da u svaki sistem nekako može da se uđe i da se neko vreme ostane neuhvaćen. Hakeri najčešće “padaju” zato što precene svoje mogućnosti i ostanu delić sekunde duže. Delić sekunde koji može da ih, od heroja kompjuterskog podzemlja, dovede u poziciju da im se sudskim putem zabrani pristup računarima i telefonu. Takvih presuda bilo je već u Americi. Hoće li se slično uskoro desiti i kod nas?

Nazad>>