Pesma

Imao sam pesmu u snu sam je pis'o
Da li je to ljubav, il su snovi dugi?
Imao sam pesmu, al' više je nemam,
Odnela je tama kada zora rudi.

Brodolom

Kao bolni muk mrtvaca
Pored hridi, ispod vala
U dubini morskog žala
Leži brod bez kormilara.

Natovaren tugom starom
Za posadom koje nema
Brodolom je strašan, mračan,
Čak i za brod koji sneva.

I sada se bura sprema,
talasi o hridi pene
tuga broda koji drema
pogodila je i mene.

I dok suton lako pada
Brodovi i stare barke
Kreću na put bez povratka
U utrobu svoje majke.

Posle

I posle kraja nov početak stoji.
I posle boli ne sme da se cvili.
I posle smrti znam život postoji.
I posle poraza mora da se živi.

Bol

Što bol jedna osta u dubini duše
U svitanje novo kada zora rudi.
Polagano tone zadnji tračak sreće
Zbog voljene žene koja ljubav ubi.

Zašto, zar od ruke što zagrljaj pruža
Nežne kao majski ljupki cvetić plavić
Ranjena mi duša, kao dete grca
Ostavljena pati dok prolaze dani.

Biti sam bez tebe to je sudba kleta
I go kamen plače gde cveće ne cveta.
Proleće je mesec kad ljubavi brode.
Naša cvetna barka sad polako tone.

U carstvu snova

Odmah posle snova izbrišu se varke
Brojne iluzije, snovi, čežnje duge.
Odmah posle snova ti se kući vratiš
U stvarnu realnost tek uvele ruže.

U tom carstvu snova na dohvat su ruke
Sve ljubavi stare i koje će doći.
Posmatraš ih nemo iz skrivenog kuta,
Sve dok s ranim jutrom ne protrljaš oči.