Starost

Kiša uplakane duše neumitno spira tragove postojanja.
Gube se trptaji uspaljenih noći i sjaj Zvezda u kosama Vila.
Duboko u podsvesti neizrečenih tajni, uviru potoci vremena i stapaju se sa suzama žalosnih vrba.
Istrzani jecaji pauna i lepet krila davno iščezlih ptica otresaju sa vrhova prastarih planina belilo po mojoj kosi, dok mi uplašeni soko, kandžama urezuje godine u lice.

Miris smrti

Pusta su bojišta u zimske sutone pomešana sa mirisom baruta i krvi.
Izvajani likovi razmazani po travi, kao komad gline u rukama amatera, rugaju se životu.
Umorni vetar raznosi jecaje stoletnih javorova i nestaje u daljini.
Gubi se smisao svega u šta su sveti oci polagali živote.
Gubi se Bog, u kog sve manje ljudi veruje.

Rastanak

Večeri kada si odlazila veliko crkveno zvono oglasilo se nekoliko puta lenjo, stenjući kao oblak natovaren kišom.
Bakarno nebo vidalo je svoje rane prvim sumrakom, kačeći još po neku zalutalu pticu u letu.
Miris umiruće zime čežnjivo je tražio put do već poklonjenog srca.
Svaki minut značio je rastanak a svaki pogled još jedno doviđenja.

Begunac

Mali Hijavata iskrao se stepenicama svetlosti iz debele jelenske kože kojom je bio ušuškan.
Bežao je od svega što ga je mučilo i pritiskalo.
Jutarnja rosa umivala je njegovo dečačko lice.
Trčao je prema horizontu, dok su njegove umorne oči gledale daleko iza te linije.Možda još dalje.
Tamo gde se svetlo i tama nikada ne nalaze.