Sat

Mermernom tišinom podrhtava jecaj jednog tupog sata.
Bolni uzdah donese bujicu reka, nestišanih suza.
Jednog sata, usred mraka, kraj ranjenog srca.

Mozaik

Kandilo na zidu ispraća prazninu srca, ledenog kamena bojeći u vatru mrak njegovog bitka.
Sive oči sveca gledaju daleko u taštine bića, u korene duše,
Dok noć kao strašni sudija sa mačem u ruci otkriva telo čoveka koji jecajući doziva jedno ime.
Mali pauk na svojoj mreži u uglu sobe beži pod naletima sitnih zrna peska.
Teško okno se pod škripom otvara vremenu koje ide i tišini koja stupa.

Janjičar

Kao debeli ćilim tišina prekriva prazninu vremena.
Usahli sjaj očiju deteta, pokušava da pronađe izvor, udavljenog detinjstva.Vrela sa koga je poteklo.
Bezbožni akt krvave ruke, mačem od vatre preseca vezu između onoga što jeste i onoga što će biti.

Česma

Pre stotinu godina obukla je venčanicu od mermera i udala se za zemlju.
Izrodila je mnoge ljubavi i brakove.
Obradovala je umorne putnike.Slabima je vraćala snagu.
Svojom pesmom veselila je ptice a vetrovima davala ritam.
Sve dok jednog dana venčanica nije potamnela a reči prestale da teku.