Nada

Mlado, nevino telo presavijeno preko prozorskog okna stoletnog zamka, pogleda uprtog u daljinu, očekuje svog viteza da se vrati iz pohoda.
Pogled pun toplote pripijen je za nebo, dok se usne boje satena mičui, sklapajući molitvu.
Pauk polako privodi svoj posao kraju, dok se njegovim srebrnim nitima poigrava teški vetar.
Ispijena ruka starice, ruga se smrti srcem punim ljubavi, želeći da dokaže čitavom svetu, da će se on ipak jednog dana vratiti.

Pogača

Zrna soli osoljavaju nakvašeno brašno.
Minut tišine poprima boju dukata.
Ruka prožeta godinama uranja u testo.
Dok se vatra igra korom umrlih grana,
Sa druge strane prozora zavija vetar zanet svojim ludilom.

Ljubav

Juče je kažu umrla.Možda i prekjuče a možda i pre dva stoleća.
Možda i ovog časa.
Možda jednostavno umire svaki put kad neko umre, kad neko pati.
Možda, možda.I tako do kraja vremena, do prozornih dubina okeana duše i dalje.
Venac smaragda, rubina, safira, satkanih od čežnje i snova, sija u oku dečaka.
Da li vaskrsava, ili predstavlja još jednu varku taj osmeh u uglu usana, blaga reč, poljubac?
Da li je spremna da postoji ili će se pritajiti u pukotinu kamena, koji je rodila vatra?

Svitanje

Vrisak umiruće noći, kao Pegaz, propinjao se modrim oblacima, udišući poslednje tragove sivila.
U kavezu požude, okovan i nemoćan tražio je izlaz, put ka spasenju,
dok su se plameni bičevi obmotavali oko crne odore, donoseći novi dan.