Osmeh

Svu lepotu jarkog sunca
Njen osmeh u sebi krije
I u ovoj hladnoj noći
Pored nje sam, toplo mi je.

Čak i ove zvezde sjajne
Što po noći sjaj su lile,
Zavidne bi strašno bile,
Na lepotu moje mile.

Laž

Zašto mi kaza da voliš me jako
Kad sam onog pravog samo senka slaba?
Zašto mi kaza kad ne znam da volim.
Ja sam hladan kamen u grobu što spava.

Kraj mene ti sreću nećeš naći lako.
Hiljadu je dana a istina jedna.
Idi dok još možeš ne sahranjuj sebe,
Ljubavi i pažnje tvoje nisam vredan.

Ljubav

Duboko u meni jedno more strasti
Plavetnilom dušu ispija i smara.
Izbija iz mene u naletu snažnom,
I bele talase o hridi udara.

Ne znam kad će plima svog da me preplavi
I pomuti razum s hiljadu iskrica,
Tih delova duše tako snažnih, sjajnih,
Bez kojih bi život bio ironija.

Tada znam da volim, tad osećam snažnu
Ljubav, prema cvetu i drvu što lista.
Prema snažnoj zveri i lanetu malom.
Sva su živa bića za mene tad ista.

Ne postoji rascep niti će ga biti
Između dušmana što mi pakost sprema
I drugara moga što mi dobro misli
Čija je dobrota meni namenjena.

Pod okriljem svetla čula zaslepljenih,
Blažena toplina prožima me celog.
I ja letim nekud, neznano, visoko,
Kao u ekstazi slavim svoje delo.

Ne plači

Svaka tvoja suza potapa i boli.
Kao so na rani neprestalno peče,
I sva tuga tvoja bez prestanka tlači
Dušu koja teži ka izvoru sreće.

Ne plači jer suzom povređuješ mene
Svaki jecaj tvoj ja na duši nosimč
Kao drvo snežne okove na sebi.
Kao starac bore i sede u kosi.

Kad u maloj sobi svetla se pogase
Nek tvoj osmeh sija i rastera tminu,
Jer prava je sreća tu u tebi samoj.
Ne želim da slušam jecaj već tišinu.